RSI Info 102

***

RSI Info 102 - ZA USPEŠAN POČETAK... POGLEDAJ U SEBE...

***

Postoje trenuci koji daju iznenadnu jasnoću životu. Odjednom se sve mutno razbistri i u vedrini svoje duše bistro i duboko zagledamo se u život – mudro i iskusno, kao s neke visine. Slučajno, nevažno i bespotrebno tada se uklanjaju i pred nama se otvara novi horizont. Za mene je to svaki početak pa tako i početak godine. Svaki početak ispuni me željom da budem bolja i odlučnija. Zato sam zastala i promatram.

Dete i odrastao čovek hodaju zajedno. Drže se za ruke. Zapravo, odrastao čovek se drži za dete tako što prihvata njegov maleni prst. Jedno su drugome oslonac. Dete razigrano sitnim i nestašnim koračićima osvaja put. Živahnog pogleda, oči stalno traže nove radosti. Odrastao čovek smireno i tiho ispituje stazu. Pogled mu je oprezno prikovan uz put kojim stupa.

Ogledaju se često, bogatim veseljem i smehom. Jedno su drugome radost.
Tako različiti i gotovo suprotni – jedna su osoba u kojoj zajednički krov nalaze razigranost i ozbiljnost. Žive u jednom biću. Kako ih pomiriti? I učiniti da istim dahom dišu i dete i odrastao čovek u meni?

Možda bi bilo zgodno živeti u ogradici… onoj dečijoj, samo puno, puno većoj.
To bi baš bilo zgodno… Tu je bezbrižno i razigrano. Sve je moje i za mene. I svi istraživački koraci vode prema rubu koji me prihvata kad zateturam, na koji se naslanjam i skupljam snagu za nove korake i poduhvate.

Ogradica je granica, znam ja to. Granice su odmalena upisane. Opet, nekako mi se hoće baš preko. I volim granicu, ona mi daje osećaj da ga mogu čak i pomaknuti. Lažan osećaj, ali privlačan. Bilo bi zgodno preći granicu, mislim. Kažu - tamo je zanimljivije. Ipak se vraćam sredini svog malog-velikog šarenog sveta. I posvetim se igračkama i bezbrižnosti… A opet, nemirno srce mi iznova pogled nekako svrne prema granici… kao da me neki nevidljivi glas nepoznatog i izazovnog upravo tamo doziva. Kao da mi se moj svet čini premalenim za misli i ideje koje se u meni roje. Mogu ga proširiti, naravno. Već sam ga bezbroj puta i u neslućenim pravcima i proširila. Ali mu opet na granice postavljam ogradu. Onako mekanu, šarenu, sigurnu… i čvrstu. Koliko je ona mojih udaraca podnela… i dala mi znak dokle se može.

Kako znati kad je važno iskustvo i oprez, a kada dati prednost srcu?

Dete i odrastao čovek u meni razgovaraju, koji put se i prepiru, onda opet mire. Dva sveta, dva jezika. Zadivljeno i zbunjeno se okrećem prema jednoj pa prema drugoj strani. Jednako ih razumem i volim. Deo su mene. I kad se udruže život mi postaje prava bajka. Tada znam koja je prava mera i osetim da ponekad treba izgubiti meru.

Pogledajte u sebe i pronađite dete koje će vas uvek spontano i bezbrižno voditi napred. No, nikada nemojte pobeći od brižnosti budnog pogleda odraslog. Jer, lako dečje postane detinjasto!

Granice postoje. I ogradice postoje. Dok su tu osećamo se sigurno. Na njih se naslanjamo. I u njih verujemo!
Ali ih iz dana u dan pomičemo i postavljamo veće ciljeve.
Srećni i zaigrani poput deteta probudimo ono najbolje u nama i mudrošću koju nose naše godine skupimo snagu za nove dobrote i pobede.
Nek nam bude srećan i uspešan početak.

Ugodno vam čitanje i dobra zabava uz PRVI ovogodišnji DVOBROJ vaših i naših novina, a do marta i sledećeg izdanja... svakog dana, svakog trenutka pazite na sebe i naravno jedni na druge.

Vaša Urednica

Vesna Ilić