RSI Info 120

GLEDAJTE SVET OČIMA DETETA

O okrugli, o šareni, o veliki svete... kako je divno biti dete!

Jeste li ikada razmišljali i upoređivali naš odrasli i onaj manje odrasli dečji svet. Pročitala sam i zapisala:

Čovek žuri i troši, dete se igra i uživa.
Odrasle je život uozbiljio, dete je razveselio.
Ljudi stvaraju i zrelošću daju ozbiljni ton životu. Dete je utelovljena radost, trčeće čudo.
Odrasli pamte, dete sanja.
Veliki grade, deca uživaju.
Veliki se svađaju, deca se pesmom mire i drugima donose mir.
Reči odraslih su mudre i teške, dečji govor je jednostavan i lep.
Odrasli uveravaju i prete, dete se smeši i osvaja.

U svakom od nas sigurno se ponekad pojavi želja za povratak ka onome što smo pogubili na putu odrastanja. Navukli smo oklope odraslosti, život nam je nametnuo okrutne igre u kojima je smeh postao gubljenje vremena, a igra detinjasta dokolica. Želeli bismo drugačiju odraslost. Sanjamo izgubljeno detinjstvo i dok prebrojavamo uspehe i brojke svoje zrele dobi, dete u nama želi drugačiji život. Bezbrižniji i obojen bojama detinjstva.

Mrštimo se životu želeći ga tako prestrašiti, a on nam odgovara istom merom.
Deca svojim otvorenim pogledom znaju živeti i život pretvoriti u bajku. Koliko puta ste poželeli barem ponekad, jedno poslepodne ili veče, biti kao oni. Veseli, bezbrižni, zaigrani, nestašni...

Često poželimo odbaciti svoje igračke odraslih koje su tako skupe i besmisleno nam nameću pravila koja ne možemo pratiti. Poželimo da nam neko ispriča lepu priču za dobar san i da nas umesto budilnika probudi glas i dodir nekoga ko nas voli. Standardi su nam porasli, želje se umnožile i naša nezasitnost postaje ponor koji ne možemo preći.

Poželimo stoga dečje oči da bolje vidimo svet i jednostavnost deteta - da bolje razumemo život.

To ne znači bežati od odgovornosti u svom životnom poslovanju, ali opustimo se ponekad.

Potrudimo se češće i vratimo se u vlastito detinjstvo. Ono će se ponovo nastaniti i u našoj ozbiljnoj odraslosti. Kao dar i bogatstvo. Bićemo kreativniji i otvoreniji u svetu velikih.
Dok decu učimo životu, dok strepimo nad njihovom sudbinom, i dok ih želimo ogrnuti sigurnošću i ljubavlju ne zaboravimo i sami zahvalno uzeti dar koji nam oni pružaju. Učimo od njih.
Neka sreća dece i nama vrati barem mrvice izgubljenog detinjstva koje sanjamo. Dete ne može pamtiti zlo, u njegovom srcu ima mesta samo za radost. Na dečijem licu se istovremeno ogleda i suza i osmeh. Dete sve doživljava kao dar i veseli se sitnicama. To su najlepši darovi koje nam deca pružaju. Možemo li ih prihvatiti i pronaći za njih važno mesto u hrpi bespotrebnog i otrovnog tereta koji vučemo za sobom?

Pokušajmo! Mislim da bismo trebali. Nemojmo biti detinjasti, ali budimo deca, barem malo, svakodnevno malo više. Isplati se!

Ugodno vam čitanje i dobru zabavu uz stranice, vaših i naših novina, a do decembra i našeg novog izdanja... svakog dana, svakog trenutka pazite na sebe i naravno jedni na druge.

Vaša Urednica

Vena Ilić